Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić


Za ko­ga je gi­nuo cvi­jet cr­no­gor­ske omla­di­ne 1941. god.? Ko su na­sta­vlja­či Trinajestojulskog jul­skog sve­op­šteg ustan­ka ko­jim se di­če tzv. nje­go­vi na­sta­vlja­či?
Iz cr­nih li­mu­zi­na, pri­vi­le­go­va­ni, od­ro­đe­ni od na­ro­da, sla­ve slav­ni do­ga­đaj, po­no­sno i gor­do, pred­sta­vlja­ju­ći se pri­rod­nim na­sta­vlja­či­ma i sled­be­ni­ci­ma slo­bo­dar­skog na­ro­da.
Sto­je­ći mir­no i u pi­je­tet­skom gr­ču, ko­mič­na fi­gu­ra, po­kla­nja se žr­tva­ma, pa­lim za slo­bo­du.
Istu onu slo­bo­du ko­ju sa­da unov­ča­va­ju za do­la­re, pre­zi­ru­ći vo­lju na­ro­da. Po­red jad­nih i ko­mič­nih li­ko­va, ima­mo i hi­je­ne, ko­je će po­gi­nu­ti za svo­ju lič­nu ide­ju, od­no­sno oču­va­nje lič­nog bo­gat­stva, ostva­re­nog u par­ti­ji koja u svom na­zi­vu ima so­ci­ja­li­stič­ki pre­fiks.
Stra­ne si­le ko­je su 1941.god. osva­jač­ki ušle u Cr­nu Go­ru, uz po­moć do­ma­ćih ko­la­bo­ra­ci­o­ni­sta, da­nas su po­želj­ni sa­ve­zni­ci ma­ri­o­net­ske vla­sti. Za ša­ku do­la­ra oni kro­je jav­no mnje­nje, na­ru­či­va­njem an­ke­ta – ka­ko na­rod sve­srd­no po­dr­ža­va ono što mr­zi u du­ši.
Pu­ca­ju plo­tu­ni sa Go­ri­ce u čast osvo­je­ne slo­bo­de u ze­mlji gdje se slo­bo­do­um­ni lju­di osje­ća­ju kao stran­ci. Dok pu­ca­ju po uli­ca­ma, na lju­de ko­ji ima­ju hra­bro­sti da po­dig­nu gla­vu, na­še hi­je­ne, pri­ma­ju na­gra­de, jer su do­bro oba­vi­le po­sao pro­tiv svo­ga na­ro­da.
Ne­ka­da­šnji kvi­slin­zi i sje­ci­ke­se tu­đe mu­ke, da­nas su uzor­ni gra­đa­ni pr­vo­ga re­da. Dok hi­je­ne ša­lju svo­je po­tom­stvo u kra­ljev­ske apart­ma­ne Splen­di­da, do­tle na­rod štraj­ku­je i pri­je­ti sa­mo­spa­lji­va­njem. Da li je na­rod za­slu­žio sa­mo­spa­lji­va­nje onog tre­nut­ka ka­da je iz­gu­bio slo­bo­du do­stoj­nu čo­vje­ka i po­vje­ro­vao li­je­pim, mla­dim i am­bi­ci­o­znim hi­je­na­ma pod pa­ro­lom ’’Mi zna­mo ka­ko’’.
Da li na­rod ko­ji je pri­hva­tio tu pa­ro­lu da­nas zna ka­ko? Oni ko­ji “isto zna­ju ka­ko” hu­le na slo­bo­dar­ski si­stem ko­ji su iz­da­li ra­di en­tu­zi­ja­zma u bo­lje sju­tra. Ma­lo ko da­nas ko­ je pro­tiv vla­sti ža­li za onim vre­me­ni­ma do­stoj­nim čo­vje­ka, jer svi­jest pre­ten­de­na­ta za vlast ni­je na mno­go ve­ćem ni­vou od “na­sta­vlja­ča” slav­ne pro­šlo­sti.
Onaj ko je ostao do­sle­dan se­bi, da­nas je mi­ni­mi­zi­ran, za­tvo­ren u se­be i u ža­lu za pro­šlim vre­me­ni­ma. Onaj ko se eks­po­ni­rao u plju­va­nju na ono pro­šlo, da­nas se uži­vio u mi­ni­star­sku fo­te­lju – i kao i svi što se bo­re za vlast naj­bo­lje “zna ka­ko”.
Pu­ca­ju ćor­ci sa Go­ri­ce, spa­lju­je se isto ono oruž­je sa ko­jim je osvo­je­na slo­bo­da za cr­no­li­mu­zi­na­še i če­ka­ju se cr­no­pu­ti oslo­bo­di­o­ci u ma­skir­nim uni­for­ma­ma – na­o­ru­ža­ni do zu­ba da ugra­vi­ra­ju ze­le­nu po­zla­tu na spo­me­ni­ku Pa­log bor­ca.